U Pravoslavnoj Crkvi naročito je raširen i razvijen kult ikona, i mada ikone spadaju u kult i drugih konfesija, pravoslavlje je najfinije i najdetaljnije razvilo ikonopis tako da sva pravila i načini ikonopisa, dole napisana, karakteristična su za Pravoslavnu Crkvu. U drugim konfesijama koje poštuju ikonu ova pravila ne moraju biti poštovana (primer je Rimokatolička crkva u kojoj nije detaljno preciziran i dogmatski određen način slikanja ikona). U Pravoslavnoj Crkvi postoje određeni kanoni (pravila) ikonopisanja kojih se pridržava svaki ikonopisac.[1] Pravila nisu zvanično propisana već se prenose generacijama sa majstora na učenika. Osnovno nepisano pravilo je da se ikona radi po obrascu (predložku) neke starije ikone (koja je opšte prihvećeni obrazac). Slikanje ikona naravno ne mora uvek biti po predlošku,već po opisu iz npr."Ohridskog prologa"ili i samog SVETOG PISMA,ali to naravno zavisi od veštine, znanja i obrazovanja samog umetnika.
Simbolika
Ikona je puna simbola koji na vizuelni način predtavljaju učenje Crkve. Neki od ovih simbola su: • Crveno-plava odežda Isusa Hrista - označava bogočovečansku prirodu Hristovu (crvena označava božansko poreklo, dok je plava simbol ljudske prirode). Kod Presvete Bogorodice su boje obrnute: ona je čovek (plava) koja je obožena (crvena).[2] • Zlato kao materijal je simbol Istine jer je i zlato kao i Istina uvek isto, nikada se ne menja (Reč "istina" je nastala od reči "isto"). Sijanje zlata sibolizuje Božiju nestvorenu Svetlost. • Na pravoslavnim ikonama svetlost ima bitan značaj. Svetlost kojom sijaju lica i telo svetitelja nije ovozemaljska već "božanska svetlost". Pošto ova svetlost nije prirodna ne baca senku niti ima odrđeni pravac iz kojeg dolazi. Bele je boje sa mestimičnim plavičastim odsjajem. Ikona ne teži da prikaže događaj slikarski realistično već teži da pronikne u dublji smisao događaja koji prikazuje. Često se na ikonama prikazuju dva događaja koja su se desila u dva različita vremenka trenutka ili u istom trenutku ali na udaljenim mestima. Takođe se na ikoni jedna ličnost može pojaviti i više puta. Tako, na jednoj ikoni Jovan Krstitelj drži sopstvenu odsečenu glavu. Karakteristike Ikonopis karakterišu sledeće osobenosti: • Na ikoni nema pravilne perspektive, odnosno na ikonama je prisutna "obrnuta perspektiva", po kojoj lica ili predmeti u prvom planu mogu po razmerama biti manji od onih iza njih. Ovo se objašnjava time što na ikonama najznačajniji likovi uvek imaju najveću veličinu. • Predstava može da prikazuje lik više puta na različitim mestima i u različito vreme. • Likovi se prikazuju u karakterističnim pozama i odeći u skladu sa ikonografskom tradicijom. • Svetitelji i druge ličnosti se, po pravilu, prikazuju kao simboli, bez individualizacije. Pozlata Ikona se pozlaćuje na dva načina. Prvi je novijeg datuma i naziva se "pozlata mikstionom" ili "uljana pozlata". Zlatni lisići se lepe na prethodno pripremljenu površinu premazanu mikstionom - lepkom na bazi konopljinog ulja. Drugi način je starijeg datuma i naziva se "vodena pozlata" ili "pozlata bolusom" gde se zlatni listići nanose na bolus (vrsta gline) koji se prethodno vlaže rakijom ili vodkom. Zalepljeni listić se glača ahatnim glačalicama. Ovakva pozlata je trajnija i više se ceni ali je postupak pozlate mnogo teži. Boja Za slikanje ikona se koristi jajčana tempera - slikarska boja gde je vezivo žumance kokošijeg jajeta. Slikanje bojama spravljenim od žumaceta je vrlo staro. Skoro sve ikone srednjeg veka slikane su jajčanom temperom. Jajčana tempera je vrlo postojana što je glavi razlog da su ikone stare i hiljadu godina danas u dobrom stanju. Jajčana tempera se sastoji iz dva dela: veziva i pigmenta. Pigment je prašak mineralnog ili sintetičkog porekla koji slikarskoj boji daje određenu obojenost. Vezivo (u ovom slučaju žumance) je materija koja služi da slepi čestice pigmenta. Jajčana tempera može u hladnjaku stajati oko nedelju dana. Postpak spravljanja jajčane tempere je sledeći: Pigmenti
1. Razdvoji se žumace od belanceta. Iz žumaca se pažljivo izdvoji sadržaj dok se opna baca 2. Žumancu se doda zapreminski jednaka količina vode 3. Pigment se pomeša sa malom količinom žumanceta da se dobije gustina paste.Ovakva pasta se riba staklenim ili mermernim ribačem na mermernoj ploči da bi se razbile grudvice. 4. Nakon ribanja pigmentu se doda još žumanceta u približnom zapreminskom odnosu 1:1 5. Može da se doda par kapi sirćeta radi konzervacije 6. Boja se prespe u drugu posudicu da bi se taloženjem odstranile grudvice. U srednjem veku koristili su se prirodni pigmenti najčešće mineralnog porekla: razne nijanse žute, crvene, oker i braon zemlje. Kao crni pigmet koristili su se uprašeni ugljenisani štapići vinove loze (slonove kosti ili bukovog drveta). Još u srednjem veku bilo je poznato dobijane veštačkih pigmata: olovne bele i cinobera. Danas se koriste uglavnom sintetički pigmeti mada su u upotrebi i neki prirodni pigmeti najčešće zemljani oker i crna od vinove loze. Nekada se pigment ručno usitnjavo i uprašivao dok se danas kupuje već fabrički pripremljen. Podslikavanje je nanošenje osnovne boje na koju se kasnije dodaju svetlost senke i detalji. Podslikavanje se vrši u više providnih slojeva koji se nanose ravnom četkicom tako da se novi sloj nanosi na prethodno osušeni sloj. Pošto se slika akrilnim bojama odnosno jajčanom temperom prethodni slojevi se ne "razmazuju". Zaštita Ikone se lakiraju radi zaštite od mehaničkog oštećena, uticaja vlage i kiseonika. Ikone su se u prošlosti lakirale najčešće olifom - zgusnutim uljem sa dodatkom raznih prirodnih smola. Olifa se dobijala ili dugim izlaganjem ulja visokoj temperaturi u peći ili izlaganjem suncu leti. Danas se koriste razni lakovi. Lakovi na bazi ulja se izbegavaju zbog loše osobine da vremenom tamne. Najčešće se koristi Damar lak - prirodna smola rastvorena u prirodnom terpentinu ili neki lak na bazi sintetičkih smola kao što je akrilni lak. Lak može da se nanosi četkom ili prskanjem.
Ikona
Ikona (gr.εἰκών - slika, obraz, predstava) je slika na drvetu, platnu ili kamenu sa likom Isusa Hrista, Bogorodice, drugih svetitelja, anđela ili drugih događaja vezanih za istoriju crkve i Sveto pismo. Prisutne su u svim pravoslavnimhramovima, gde se postavljaju na ikonostase i zidove."Ikone se ugrađuju u razvijeni ikonostas po određenim crkvenim kanonima Istorija i karakteristike Najstarije pojave hrišćanstva nist pratile i likovne predstave i tako su slike svetitelja očuvane tek iz 3. veka ali su izazvale velike rasprave u crkvenim krugovima. Pojavljuje se strah da se predstavljanje boga i svetitelja ne poistoveti sa paganskim idolima. Ovo je podstaklo mnoge crkvene poglavare da se suprotstave svakom prikazivanju hrišćenske istorije u oblicima umetnosti.U 8. veku vodila se velika rasprava oko toga da li ikone treba poštovati ili ne.Ova borba, u istoriji crkve poznata kao ikonoborstvo, završila se zaključkom i naredbom Sedmog vaseljenskog sabora da se ikone moraju poštovati[2]. Tome je doprinela živa antička tradicija i antropomorfizam što je dovelo do prevođenje hrišćanske dogme na jezik razumljivih figuralnih oblika. Prošli su vekovi dok u Crkvi nije nađeno objašnjenje za poštovanje ikona. [3] Umetnost slikanja ikona je održavana i mnogo posle propasti Vizantijskog carstva. Ikone su se nosile na ratištima kada se odlazilo u ratne pohode, unosile su se u dvorove ali i u domove i manastirske kelije, crkve i katedrale.Ikona nije ukras nego vizuelno saopštavanje nevidljive božanske stvarnosti, koja se manifestuje u vremenu i prostoru. Ikone se ne poštuju na materijalnoj osnovi. Poštovanje se ukazuje naslikanoj ličiosti, a ne materiji od koje je napravljena ikona. [4]. One su izrađivane od raznih materijala, slonove kosti, emajla, mozaika, mermera, srebra i zlata, a često su slikani bojama na drvenoj podlozi. Ipak sve sačuvane ikone nisu i umetnička dela.Jezik kojim su slikane vizantijske ikone sve do 17. veka pa čak i do početka 18. veka gubi se posle toga vremena. Vizantijske ikone U toku borbi protiv ikona, mletačkim pljačkama u 12. veku i turskim pustošenjima u 15. veku stradale su carigradske ikone i malo se njih očuvalo do današnjih dana. Treba odmah da bude jasno da ikone nisu samo slike na drvenoj podlozi već su to i freske, mozaici i ikone u drugim tehnikama. Tako su se ispod krečnog maltera pojavile ove stare ikone i one predstavljaju najveći domet vizantijske umetnosti u Carigradu. Carigradski majstori su bili nadareni majstori koji su radili ikone sa najvećom umešnošću i oni su bili poznati u svetu kao takovi i jako su bili cenjeni i traženi. [3] Carigrad je imao monopol za izradu mozaika i ikona svake vrste a radli su se i minijaturni mozaici kasnije u toku razvoja ove umetničke grane, finih tvorevina i bili su velike umetničke vrednosti. Dok je tokom 14. veka Carigrad držao prednost u ovoj umetnosti i zauzimao vodeće mesto nakon toga su se pojavili rivali u Grčkoj, slovenskim šemljama Balkana i Rusiji koji su prihvatili i razvijali ovu umetnost od 9. veka do prve polovine 15. veka kada se javlja zamor u ovoj umetnosti. Srpske ikone Najstarije ikone iz Raške su nestale i o njima nemamo čak ni pismenih tragova u pisanim izvorima i najstarije očuvane ikone su freske iz Studenice (1208. – 1209. godine). Kasnije se pojavljuju i slikarske radionice 13. veka. Sava Nemanjić je ikone nabavljao u Solunu. Nemanjići su podsticali umetnost i bili su veliki ktitori koji su potstakli kult Sv. Simeona i Sv. Save njegovog sina. Radeći u Srbiji ili u srpskom primoriju na način „pctores greci“ domaći majstori su se proslavili kao umetnici koji mogu da slikaju na grčki način sa tekstovima na Grčkom i primali su razne stilske pouke. Kralj Milutin (1282. – 1321.)je bio veliki pobornik kulture i umetnosti i upućivao je molitve Sv. Simeonu i Sv. Savi a za njega su radili veliki i vešti slikari iz dvorske radionice Mihajlo i Evtihije, dok su za feudalnu vlastelu toga vremena radili manje poznati ali isto tako traženi majstori za njihov ukus.[3] Krajem 14. i 15. veka nestale su jedna za drugom feudalne drževe Balkana i dvorovi feudalaca koji su podsticali umetnost i kulturu. U 14. vekuTurska je ispoljila izvesnu toleranciju prema hrišćenskom svetu i u 16. veku je obnovu spomenika doživela Sveta gora a zatim i Pećka patrijaršija. Najveći slikar posle 1557. godine bio je pečki slikar Longin koji se i potpisivao na ikonama koje je radio i na njegovim delima su učili drugi slikari ikona. U drugoj polovini 16. veka radilo je još nekoliko velikih majstora i među njima na primer Georgije „krstar“, posle zoograf Georgije Mitrofanović, Kozma i drugi.[3] Dugi i plodni period na stvaranju ikona sa religioznom tematikom i temama iz 12. veka do 17. veka pretvoren je tokom 18. veka u neuspele pokušaje da se izmire sa Evropskim uticajima u umetnosti.[3]